Admir Jakupović

Pradjed Ibrahim je bio strastveni lovac, lovio je sve do svoje osamdesete godine. Iako je bio vitalan starac, sam je odlučio kada je dosta, a to se desilo onoga dana kada je u lovu ustrijelio vlastitog kera. Tijelo još može, imam snage, ruke ne drhte ali se ujutro neka magla navuče na oči i slabo se vidi, govorio bi u šali. A nema više ni mojih ahbaba, ovi mladi ne znaju ni za merak, ni akšamluk.
Samo ko ima ljepše haljine, bolju pušku, bržeg kera i ko će veći ulov imati.
Iako je odustao od lova, ahbaba i akšamluka, pradjed nije odustao od lovačkih priča.
Nisu to bile one lovačke priče pune hvale i laži na koje bi naivni nasjedali, nego istinite zgode sa dubokim smislom i poukom starih i mudrih ljudi.

Njegov ahbab i dost Imširbeg je bio poznat kao veliki pričalica, strastveni lovac ali ne baš kao veliki strijelac. U mladosti je bio visoki oficir carske konjice i to je sa ponosom isticao. Znao je pričati kratko, načitano i umno kao plemić a nekada nadareno, naširoko i nerazumno kao političar. Svaki njegov postupak je imao svrsishodan razlog i pojašnjenje.

Jednog jesenjeg jutra odlučio je otići u lov na zeca, a sa sobom je poveo svoga oružara sa kerovima, Ibrahima i mladog unuka Ahmeta željnog iskustva.
Nakon sat vremena hodanja, unuku je dosadilo hodati za pasjom pameti, jer se činilo da nema ni traga od zeca. Ali beg je odjednom zastao, podigao ruku i šapnuo:
— Tu je! Osjetim ga!
Niko ništa nije vidio ni čuo, ali beg je već pušku podigao uvis. U tom trenutku iz grmlja stvarno iskoči zec i potrči preko čistine.
Beg ispali hitac… i pogodi kamen tri metra iza zeca.
Ibrahim se nije mogao suzdržati i prasne u smijeh:

— Beže, pa đe si ciljo?

Imširbeg mirno prebriše pušku maramom, te s punim samopouzdanjem odgovori:
— Ime, zapamti:
Nije vazda važno potrefiti i ubiti.
Bitno je da životinja zna ko je gazda ovde. A ovaj zec će mene sanjati još misec dana!
Mahnit će letati i niko ga više neće uloviti.

Ibrahimova priča o događaju u lovu se brzo proširila selom i čaršijom, dugo godinama poslije, kad bi neko promašio u lovu, govorili bi:
“Ma pusti ga…
možda ga samo hoće prepasti!”

Da se samo zna ko je ovdje gazda.
A u našem Pobriježju se vazda znalo ko kosi a ko vodu nosi.