Admir Jakupović

Da ne znam koliko sam neraspoložen, nikad neću pokazati da me ne zanima šta mi kolega ili poznanik ima da ispriča.
Pokušavam biti tolerantan i strpljiv, pažljiv slušalac onoga koji želi da mi nešto ispriča.
Pa ako je i pijan, nema veze, samo nek me ne grli i ne ljubi svako malo, k’o cuke kad ti se obraduju. Nema veze jesam li bio pola sata vani, pa se vratio ili me nije bilo cijeli dan ili počesto cijeli mjesec.
Pa tako i oni svako malo se sjete da me nisu vidjeli ko zna otkad, ili me u tim svojim prenosima ugledaju, pa mi se obraduju i kao da jedva čekaju da mi svakojake novosti i dogodovštine pričaju.

Tako jedan moj jaran sa jutarnje kafe, voli poslije posla svratiti na jedno piće i uvijek je raspoložen za šalu i pun svakojakih novosti..
Dobro, tako se kaže.
Ne dođe baš uvijek, a i ja nisam baš redovan. Ali kad naleti to je lom u kafiću. Ma jok, ne razbijamo nego se dobro šalimo.
S vrata počne nešto pričati, počesto o muškoženskim odnosima a to mu je jedna od omiljenih tema.
Uvijek je to neka dogodovština s terena ili posla, a i mene zna podbadati da ništa ne radim, da sam stalno u kafiću.
Taj moj jaran radi kao domar u osnovnoj školi tako da ga mnogi znaju, omiljen je kod djece koja pohađaju njegovu školu koja ga poštuju i cijene a uvijek mu se javljaju i pozdravljaju nakon završene škole. Ispratio je tako mnoge generacije, kako on kaže iškolovao ih. U slobodno vrijeme počesto zna pripomoći komšiji koji ima stolarski obrt specijalizovan za pločasti namještaj. Počesto pomogne majstoru kao dostavljač i monter, a dobro dođe i dodatni keš za džeparac.

Jedan dan ulazi u kafić, vidi mu se šljiva ispod oka. Smiješan je bio, kao loše našminkan, ali niko od nas se nije nasmijao.
Bar ne na glas.
Sjeo je za sto i naručio svoje piće, a Boga mi, pozva svima turu. Dobar krug mu bio.
Samo nas šest uze.
Čekali smo da sam kaže šta je bilo.
I on poče …

-Juče odem na jednu isporuku i montažu.
U Devetkama. Ormar, garderober.
Hej, napatili smo se, pravo.
Treći sprat, usko stubište.
Stara zgrada, nema lifta.
Ploče su knap prolazile na među spratovima, jedva smo ih provlačili na podestima.
U goloj vodi smo bili dok smo to iznijeli.
U stanu žena, gospođa neka, vjerovatno uzela slobodan dan, ili je ranije došla s posla, zbog nas. Rekla je ona gdje radi, ali meni sve zvoni pritisak u ušima, pa je nisam najbolje skontao.
Ormar je trebalo postaviti u spavaćoj sobi.
Brzo smo ga mi sastavili.
Ovaj majstor što radim za njega, pravo dobar smo tim, svaki uradi svoje i brzo završimo.
Tako je bilo i ovaj put.
Majstor ode dole da preparkira kombi, a ja ostadoh da mi gospođa pregleda radove.
I taman da krenem, kad dole ispod stana prođe autobus i onaj plakar se zaljulja.
Samo što se ne složi sam od sebe. Naravno, odmah sam ponovo zategao sve one vezne šarafe.
Završim ja, kad opet autobus dole pođe sa stanice i opet onaj ormar kao da se nešto zaljulja i vrata se otvoriše sama.
Opsov’o sam i šefa i stanicu.
Šta ću, ponovo zategnem sve.

Žena vidjela da sam se ja iznervirao, pa pobježe i ode negdje svojim poslom.
Ja ponovo u goloj vodi, što od posla, što zbog nervoze.
Kažem, u sebi, ormaru.
– Eee, polomit ću te …
Sad ću ući u ormar da vidim iznutra, šta se to desi kad prođe autobus. Kako mi je bilo vruće skinem se u potkošulju.
Znači, kombinezon mi na pola guzova. Zatvorim se u ormar i čekam.

Čujem ulazna vrata se otvorila, kontam majstor došao da vidi šta je sa mnom.
Kad neki tip, otvori vrata ormara.
I ugleda mene onako polugolog i zabezeknuto me upita:
-Šta ti radiš tu?
A ja ću njemu:
–Jarane, haj ti mene odmah udari!
Jer ako ti kažem da čekam autobus, sigurno mi nećeš vjerovati.
– Pa nije te valjda udario.
– Ma jok, frajer se počeo smijati.
A ovo, ispod oka, sam se jutros na poslu udario.
– Ha haa, e jebo ti sebe …
A ormar?
– Šta ormar?
Nije se više klimao.